-Autor: Ve­sna Ra­kić Vo­di­ne­lić


Sa­vjet za na­ci­o­nal­nu bez­bjed­nost Sr­bi­je je, po­vo­dom su­ro­vog ubi­stva Oli­ve­ra Iva­no­vi­ća odr­žao sjed­ni­cu, a po­tom je pred­sjed­nik re­pu­bli­ke go­vo­rio na kon­fe­ren­ci­ji za no­vi­na­re. Ubi­stvo Iva­no­vi­ća okva­li­fi­ko­vao je kao te­ro­ri­stič­ki akt i od­mah iz­ja­vio da će se dr­ža­va Sr­bi­ja u skla­du sa tim pre­ma tom ak­tu i od­no­si­ti“ (N1 in­fo, 16.1.2018). Po­čeo je ti­ho i po­la­ko, men­tal­no sklo­plje­nih vr­ho­va pr­sti­ju, što je bi­lo oče­ki­va­no i pri­mje­re­no zna­ča­ju ko­ji je sam on pri­dao ovom ubi­stvu, odr­žav­ši hit­nu sjed­ni­cu bez­bjed­no­snog sa­vje­ta. Te­ro­ri­stič­ki akt se u obič­nom go­vo­ru shva­ta kao smi­šlje­no na­si­lje pre­ma ci­vi­li­ma ra­di po­sti­za­nja od­re­đe­nih po­li­tič­kih ili re­li­gi­o­znih ci­lje­va i ši­re – od­re­đe­nih ide­o­lo­ških ci­lje­va, a sra­ču­na­to je na iza­zi­va­nje i ši­re­nje stra­ha. Ta­kav zna­čaj je ovom ubi­stvu oči­gled­no pri­dao i Vu­čić, na­ro­či­to u di­je­lu go­vo­ra ko­jim – na svoj na­čin – iz­ra­ža­va sa­u­če­šće zbog ubi­stva Oli­ve­ra Iva­no­vi­ća: „Ubi­jen je čo­vjek ko­ji je ro­di­telj, su­prug i ko­ji ni­ka­da ni­je po­zi­vao na su­kob Sr­ba i Al­ba­na­ca. Bez ob­zi­ra na po­li­tič­ke raz­li­ke, lič­no upu­ću­jem sa­u­če­šće po­ro­di­ci Iva­no­vi­ća i svim Sr­bi­ma. To je na­pad na po­ro­di­cu Iva­no­vić, sje­ver Ko­so­va i Sr­be u cje­li­ni“. O ovom uslov­nom iz­ra­ža­va­nju sa­u­če­šća („bez ob­zi­ra na po­li­tič­ke raz­li­ke“, a po­li­tič­ke raz­li­ke su za Vu­či­ća osnov­ni, ta­ko­re­ći ži­vot­ni kri­te­ri­jum) tre­ba­lo bi još ko­je­šta na­pi­sa­ti. Za sa­da – sa­mo ovo­li­ko.
Usred­sre­đu­jem se na dio iz­la­ga­nja ko­ji se ti­če po­i­ma­nja te­ro­ri­stič­kog ak­ta. Da je pred­sjed­nik imao u vi­du upra­vo uobi­ča­je­ni po­jam, vi­di se iz ri­je­či da on Iva­no­vi­će­vo ubi­stvo sma­tra na­pa­dom na Sr­be „u cje­li­ni“. Da­kle, mo­glo bi se re­ći da se ima u vi­du akt po­li­tič­kog te­ro­ri­zma, ka­ko su broj­ni ana­li­ti­ča­ri ovo ubi­stvo do­sad kva­li­fi­ko­va­li.
U pre­te­žnom di­je­lu iz­la­ga­nja, po­slije ovih osnov­nih kva­li­fi­ka­ci­ja, ton je i da­lje smi­ren, ali sa­dr­ži­na ni­je li­še­na pri­jet­nji. Iako je re­kao da ne mo­že da spe­ku­li­še o mo­gu­ćem iz­vr­ši­o­cu i in­spi­ra­to­ri­ma, ipak je na­zna­čio ne­ke kri­mi­na­li­stič­ke ver­zi­je, in­spi­ri­sa­ne po­li­tič­kom ko­ri­šću: „Mi­slim da je sva­ko­me sve ja­sno, i ko­me bi na Ko­so­vu od­go­va­ra­lo, ko­me u me­đu­na­rod­noj za­jed­ni­ci, ko­me na Ko­so­vu ne bi, a ko­me bi od­go­va­ra­lo ili ne bi u Be­o­gra­du“. Ovaj od­go­vor na no­vi­nar­sko pi­ta­nje i da­lje po­tvr­đu­je po­čet­nu te­zu da je u pi­ta­nju akt po­li­tič­kog te­ro­ri­zma, jer se jed­na od kri­mi­na­li­stič­kih ver­zi­ja kad se ra­di o po­li­tič­kom ubi­stvu for­mi­ra pre­ma mo­gu­ćoj po­li­tič­koj pro­bi­tač­no­sti. Ali, to ni­je po­sao pred­sjed­ni­ka re­pu­bli­ke. Kri­mi­na­li­stič­ke ver­zi­je tre­ba da for­mi­ra ne­ko dru­gi, jer – da ne po­se­žem sad za vla­da­vi­nom pra­va i po­dje­lom dr­žav­nih vla­sti – la­ič­kim kri­mi­na­li­stič­kim ver­zi­ja­ma na kon­fe­ren­ci­ja­ma za no­vi­na­re ni­je ni mje­sto ni vri­je­me. Oče­ki­va­lo se da go­vo­ri o po­li­tič­kim po­sle­di­ca­ma ovog tra­gič­nog či­na. Po­red to­ga, ni­je sva­ko­me sve ja­sno: ov­de još ni­šta ni­je ni ja­sno ni oči­gled­no. A kad bi svi­ma sve bi­lo ja­sno, če­mu bi on­da ima­la da slu­ži is­tra­ga i od­lu­čan za­htjev Sr­bi­je da spro­vo­di is­tra­gu na te­ri­to­ri­ji ko­ja je, ka­ko re­če pred­sjed­nik, „van nje­ne ju­ris­dik­ci­je“. Na­sta­viv­ši, me­đu­tim, istom li­ni­jom, go­vor­nik je ne­ke dru­ge ver­zi­je od­luč­no od­ba­cio. Re­kao je da je „po­sao“ Al­ba­na­ca da op­tu­žu­ju Sr­bi­ju za sve, i da to ra­de „već mno­go vre­me­na“. A on­da je, čak i u ovoj pri­li­ci, uz pri­god­no po­vi­še­nje to­na, usli­je­di­la po­li­tič­ka pr­jet­nja: „Ali, ne ra­zu­mi­jem one odav­de ko­ji mi­sle da je to pri­li­ka, po­što ih ni­ko ne­će ni za šta, svi zna­ju ka­kvi su lo­po­vi. Da se okli­znu, oni bi re­kli Vu­čić je kriv. Sva­ki dan go­vo­re da sam ja iz­daj­nik, je l’ to ni­je me­ta na če­lu ili pe­to­stru­ki ar­ši­ni?“ Oni­ma ko­ji u Sr­bi­ji ra­de pro­tiv in­te­re­sa ze­mlje mo­že da ka­že sa­mo „bi­jed­ni­ci jed­ni, jad­ni­ci jed­ni“. Da li će taj jad i bi­je­da ob­u­hva­ti­ti i one u Sr­bi­ji ko­ji bi ima­li da spro­vo­de kri­vič­nu is­tra­gu (Tu­ži­la­štvo za or­ga­ni­zo­va­ni kri­mi­nal i po­li­ci­ja), da li će ova ocje­na uti­ca­ti na for­mu­li­sa­nje svih mo­gu­ćih kri­mi­na­li­stič­kih ver­zi­ja ovog zlo­či­na? Po do­sa­da­šnjem to­ku stva­ri, na­ža­lost, ho­će. Bi­lo je to­ga još: „Oni ko­ji su opljač­ka­li i upro­pa­sti­li dr­ža­vu i sve ra­de pro­tiv Sr­bi­je, i da­nas ko­ri­ste u svo­je svr­he i ubi­stvo Oli­ve­ra Iva­no­vi­ća i la­žu i iz­mi­šlja­ju. Sram vas bi­lo. To je ma­lo re­ći za to ka­kvu šte­tu pra­vi­te svo­joj dr­ža­vi i šta ra­di­te pro­tiv svo­je dr­ža­ve“, po­ru­čio je naš kralj Sun­ce, ne uvi­đa­ju­ći, mo­žda, da či­ni upra­vo ono što pre­ba­cu­je „pljač­ka­ši­ma“ i „upro­pa­sti­te­lji­ma“.
I ta­ko je ova kon­fe­ren­ci­ja za no­vi­na­re te­kla na na­čin na ko­ji smo svi na­vi­kli: ma­lo smi­re­no­sti i pa­to­sa, ma­lo ne­do­re­če­nih in­for­ma­ci­ja, ma­lo sa­u­če­šća, ma­lo ne­iz­bje­žnih pri­jet­nji ov­da­šnjim po­li­tič­kim pro­tiv­ni­ci­ma, ma­lo po­ru­ka or­ga­ni­ma go­nje­nja. Sve dok mu – ka­kva neo­bič­na dr­skost na jed­noj kon­fe­ren­ci­ji za no­vi­na­re! – no­vi­nar­ka ni­je po­sta­vi­la spe­ci­fič­no pi­ta­nje o to­me da li po­sto­ji ve­za iz­me­đu pa­lje­nja auto­mo­bi­la Oli­ve­ra Iva­no­vi­ća i ubi­stva. Od­go­vo­ra, ra­zu­mi­je se ni­je bi­lo, ali je bi­lo agre­siv­nog tu­ma­če­nja pi­ta­nja, ko­jim je Vu­čić naj­zad stre­sao sa se­be do­ta­da­šnji pa­tos i za­mi­šlje­nu dr­žav­nič­ku smi­re­nost. I po­stao slič­ni­ji sam se­bi čak i u jed­noj ova­kvoj pri­li­ci. Ali, iako je u to­me sve bi­lo uvre­dlji­vo, ak­ce­nat je na ne­če­mu dru­gom: „Ali, ne pi­ta­te vi to. Pi­ta­te, jer bi­ste htje­li da ka­že­te ka­ko tu ima ne­ko­ga iz po­li­ti­ke. Ne­ma iz po­li­ti­ke, a ako ima, ne­moj­te da bri­ne­te, od­go­va­ra­će, sa­mo ne­moj­te va­še sum­nje da iz­no­si­te kao či­nje­ni­ce. Tri pu­ta sam vam od­go­vo­rio i re­kao da to ne znam, ni­ti je mo­gu­će da znam. Ni­ste to tra­ži­li, ni­je vam to ni tre­ba­lo, ne­go ne­što dru­go. Svi ovi Le­kić, Ja­njić, Đi­las…“ Da­kle, re­če Vu­čić, u ovom ak­tu te­ro­ri­zma ne­ma po­li­ti­ke, a ako je ipak ima, od­go­va­ra­će. Ne­ma po­li­ti­ke u ak­tu po­li­tič­kog te­ro­ri­zma? Ok­si­mo­ron? Ne, htio je da ka­že da u ovom ak­tu ne­ma nje­go­ve po­li­ti­ke i nje­go­vih po­li­ti­ča­ra. A to ga ni­ko ni­je pi­tao. Ipak, po­li­ti­ke nje­go­vih je bi­lo. Ni­je bi­lo dav­no, pa smo ka­ko Vu­čić re­če, svi za­pam­ti­li ri­je­či Mar­ka Đu­ri­ća: „Sva­ki glas za Oli­ve­ra Iva­no­vi­ća i bi­lo ko­ga ko ni­je na Srp­skoj li­sti je glas pro­tiv in­te­re­sa srp­skog na­ro­da i glas za raz­bi­ja­nje srp­skog je­din­stva u po­kra­ji­ni“. Da­kle, gla­sa­ti za Oli­ve­ra Iva­no­vi­ća isto kao i ubi­ti Oli­ve­ra Iva­no­vi­ća je pro­tiv in­te­re­sa srp­skog na­ro­da! To vi­še ni­je ni­ka­kva po­li­tič­ka re­la­ti­vi­za­ci­ja, to je pra­vi prav­ca­ti užas. Ni­ko od onih ko­je je Vu­čić iz­rič­no po­me­nuo ni­je op­tu­ži­vao Vu­či­ća i nje­go­ve za ubi­stvo, ali je­ste za stva­ra­nje at­mos­fe­re u ko­joj je ta­ko ne­što po­sta­lo mo­gu­će. Za kre­i­ra­nje ta­kve at­mos­fe­re, ne sa­mo u Ko­sov­skoj Mi­tro­vi­ci, po­li­tič­ki se od­go­va­ra. Od jed­nog pred­sjed­ni­ka re­pu­bli­ke se oče­ku­je od­go­vor na to, a ne agre­siv­no tu­ma­če­nje no­vi­nar­skog pi­ta­nja, ma ka­ko ga to pi­ta­nje sil­no ner­vi­ra­lo.
I ta­ko se jed­na kon­fe­ren­ci­ja za no­vi­na­re od ko­je su se oče­ki­va­li pri­je sve­ga pi­je­tet i od­go­vor na za­tro­va­nu po­li­tič­ku at­mos­fe­ru, pre­tvo­ri­la u ne­do­stoj­ni sva­dlji­vi in­ci­dent.
Umje­sto še­fa dr­ža­ve, pi­je­tet su is­ka­za­li gra­đa­ni Sr­bi­je, go­to­vo u svim gra­do­vi­ma. Ni­sam po­zna­va­la Oli­ve­ra Iva­no­vi­ća, ali sam pra­ti­la nje­gov po­li­tič­ki rad i su­đe­nje. Po­red ne­sum­nji­ve po­li­tič­ke hra­bro­sti i tre­zve­no­sti, ja­sne ri­je­či i upor­nog na­sto­ja­nja na raz­go­vo­ru i mir­nom rje­še­nju broj­nih spo­ro­va na Ko­so­vu, isi­ja­vao je na ekra­nu, a si­gur­no još vi­še uži­vo, ži­vot­nu ener­gi­ju i ve­dri­nu. Je­dan ta­ko živ čo­vjek, či­ji ži­vot ni­je bio ni­ma­lo lak, su­ro­vo je po­gu­bljen. Ži­vost spram bez­du­šnog i na­pra­snog kra­ja – to je oku­pi­lo gra­đa­ne Sr­bi­je, go­to­vo isto kao ka­da je ubi­jen Zo­ran Đin­đić. Mo­žda i sra­mo­ta zbog in­ci­dent­ne kon­fe­ren­ci­je za no­vi­na­re pred­sjed­ni­ka ko­ji bi tre­ba­lo da bu­de naš, svih nas, uklju­ču­ju­ći i Oli­ve­ra Iva­no­vi­ća. Mo­žda i sra­mo­ta zbog to­ga što je jav­ni ser­vis – RTS – kraj svih ži­vih po­li­ti­ča­ra u Sr­bi­ji, na­šao da o ubi­stvu Oli­ve­ra Iva­no­vi­ća raz­go­va­ra baš sa Mar­kom Đu­ri­ćem.
Da se još jed­nom po­zo­vem na Vu­či­ća – svi su vi­dje­li i ču­li nje­go­vu kon­fe­ren­ci­ju za no­vi­na­re, svi sve o njoj zna­ju. Za­to je ovaj na­pis mo­žda ne­po­tre­ban. Ipak, nu­dim ga jav­no­sti, me­đu nji­ma i onim po­li­ti­ča­ri­ma iz vla­da­ju­će eki­pe ko­ji ni­su mo­gli da za­dr­že su­ze. Mo­žda kao pod­strek Ra­si­mu Lja­ji­ću da jav­no ka­že da se smrt ne smi­je pre­tva­ra­ti u me­dij­ski in­ci­dent.

Pe­šča­nik.net